,,Kada bi trebalo da vratim vreme, ponovo bih sve isto uradila.” Ovo su reči jedne mlade umetnice, koje oslikavaju jednu sada već dugu i kvalitetnu karijeru jer kada biste dva puta bez razmišljanja opet uradili sve isto, znači da ste ponosni na sebe i na rad koji stoji iza vas. Jelena Čuljić je slikarka i to ne bilo kakva slikarka. Njena dela odišu jakim bojama, emocijama, živopisna su i inspirativna. Njene slike obišle su pola sveta, a o druženju sa svojim najboljim drugom – četkicom, o traganju i pronalaženju sebe kroz učenje, o slikarstvu kao poslu od kog može da se živi i naravno, o porodici kao najvećoj podršci, više reče u nastavku priče.
Kofer jednog umetnika
Ova vedra i uvek nasmejana slikarka rođena je 1989. godine u Trsteniku, a svoje detinjstvo provela je u selu Velika Drenova. Srednju umetničku školu, smer konzervacija-restauracija zidnog slikarstva završila je u Kraljevu, da bi nakon toga upisala modni dizajn na Akademiji strkovnih studija-Politehnika, tada Beogradskoj politehničkoj. Kako kaže modnim dizajnom se u struci nikada nije bavila, niti je sebe u potpunosti tu pronašla, ali zanat koji je stekla u srednjoj školi je ipak pronašao nju.
,,Sad kad vratim film, nikad ne bih upisala modni dizajn. Ja više radim sa srednjom školom, to mi je struka. To je zanat. Ja sam tu naučila freskopisanje i to najviše i radim. Radila sam ikonopise, konzervaciju – restauraciju fresaka, slikarstvo, radila sam na mnogim crkvama uključujući i crkvu u mom selu.”, priča Jelena.
Iako se opredelila za znanje stečeno iz srednje škole, Jelenin put nakon diplomiranja modnog dizajna nije se odmah zaustavio na konzervaciji-restauraciji zidnog slikarstva. Jelena je određeni vremenski period provela u inostranstvu, pa se sticajem životnih okolnosti vratila u svoj rodni kraj.
,,U međuvremenu sam počela ovde i da radim i to te nekako ponese i ostaneš tu gde jesi. Radila sam u prosveti i to pod ugovorom, ali se u takvom radu uopšte nisam pronašla.”, iskreno govori Čuljićeva.
Porodica kao najveća podrška
Umetnik se rađa, a još bolji umetnik se postaje. Na pitanje da li se seća kada je prvi put uzela četkicu u ruke i da li je talenat za slikarstvo nasledila od porodice, Jelena odgovara: ,,U stvari, ja sam pre uzela četkicu u ruke nego olovku. Ja ni dan danas, nikad ne crtam olovkom, nikad skicu ne radim, niti pripremu, ja direktno četkicom idem. Ja sam baš klasičan slikar, moj brat se bavi crtanjem i mi smo potpuno nešto drugo. On i ja kada bismo se spojili u jedno, pa mi bismo bili remek-delo, ali prosto nas je Bog tako podelio da imamo različit stil. A da, slikarstvo sam nasledila. U mojoj porodici se moj otac bavio slikarstvom i donekle je i bilo logično da ću krenuti njegovim stopama jer sam stalno gledala oca kako slika.”
,,Moj brat u svojoj kući ima sve moje slike. On jeste takođe umetnik, ali za mene kaže da sam ja baš onaj pravi umetnik.”
Kako je Jelenina porodica puna talenta, Jelenin talenat je od svih njih neko morao da otkrije, a ona jasno ističe i ko je to bio: ,,Pa majka. Majka kao svaka majka. Majka me je najviše podržala. Usput, ja sam neko ko mnogo voli jezike i tečno pričam tri strana jezika, tako kada je došlo vreme da razmišljam o tome šta ću studirati, majka je bila ta koja je rekla šta god da želim, oni su uz mene. Naravno, porodica kao porodica uvek je bila u onome da li se od slikarstva može sutradan živeti jer živiš u Srbiji i ta komercijlna umetnost je u to vreme potpuno otišla u nekom drugom smeru. Tako da je bilo ili to ili verovatno engleski jezik ili turizam jer sam oduvek volela da putujem i ni dan danas me ne drži mesto. Meni je i sada čudno kada sam stacionirana ovde jer sam ja navikla da sam u pokretu.”
Četkica joj je najbolji prijatelj i saputnik, ali ona ne slika četkicom već srcem
,,Pa ja sve tako i slikam, a četkica i ja… Ja sam mnogo radila i kad sam prolazila kroz teške životne periode ja sam nekako sebe lečila kroz rad. Moja dela su uvek pozitivna i vesela, te neke mračne ličnosti ja sam potisnula. Nisam dozvolila da imam neku seriju tamnih stvari gde se oseća ta neka negativa u delu, nego sam prosto uvek iz sebe izvlačila nešto najsvetlije, najprirodnije i najzdravije. To je kao neka vrsta art terapije. Ljudi sebe smiruju kroz rada, ako naravno rade ono što vole.”, ističe sagovornica.
Umetnost kao igra bez granica
Jelena je neko ko najviše radi murale i ikone. Sebe je pronašla u akrilnoj akvarel tehnici i mahom radi porudžbine.
,,Ja sam klasičan umetnik koji radi za pare. Posle dvadeset godina karijere ja sam konačno sebe dovela do toga da mogu da živim od ovog posla jer sam stvarno mnogo rada i uložila. Prihvatala sam sve poslove vezane za umetnost, pravila nakit, malo vajala… Radim sve što mogu svojim rukama da proizvedem i to prodam. Znaš ono, šetaš se i tražiš se u umetnosti. Umetnost je igra bez granica, tu nema da si uvek vezan za jedno, nego probaš sve. Radiš malo ikone, pa akvarel, pa vidiš u čemu si najbolji i potom to i stavljaš u prvi plan.”
,,Ja se bavim modernom umetnošću i za sebe volim da kažem da sam vizuelni umetnik. To znači da moja dela mogu da sagledavaju ljudi i u njima pronalaze različite stvari i emocije. Tu je jak kolorit i na tebe mora da ostavi neki utisak.”
Od prvog crteža do samostalne izložbe
Jelena je prvo delo stvorila sa šest godina i za isto dobila nagradu. To je bila jedna rajska ptica rađena u kolažu koja se našla u dečijim novinama zbog čega je ova umetnica bila presrećna. A onda, nekoliko godina kasnije, krenule su kolektivne izložbe, njih ukupno osamnaest, pa pet samostalnih izložbi, zatim izlaganja u Beogradu na Sajmu savremene umetnosti, a posebno ističe i učešće na dva Art bettle tj. takmičenje u brzom crtanju gde je svoje radove slala u Toronto. Ona skromno i stidljivo dodaje da su se njena dela našla i u ,,Galeriji slika Beli Anđeo”.
Kako svaki umetnik ima neko sebi omiljeno delo, tako i Jelena izdvaja jednu svoju sliku koja je, pa možemo slobodno reći obišla dobar deo planete.
,,Na mojoj prvoj samostalnoj izložbi, kada sam sebi rekla ajd da uradim nešto kvalitetno, izradila sam serijal slika o Indijancima. Oslikavala sam njihove portrete, nošnje, rituale… Ta želja za slobodom, taj njihov život u prirodi, sve me je to interesovalo i onda sam stvorila jednu sliku, ujedno to mi je bila i naslovna slika na prvom katalogu. Reč je o profilu Indijanca i tu sliku sam prodala u 17 primeraka. Obišla je pola sveta, od Australije do cele Evrope, jednostavno je sve to buknulo jer da sedamnaest puta umožite jednu istu sliku i da ta prva i sedamnaesta budi identične to je itekako interesantno. ”, prepričava Jelena.
Rad sa klincima kao prioritet i rad na crkvama kao posebna priča
Jelena karijera je duga pune dve decenije i ona ističe da je skoro svakog dana u tom nekom svom svetu kada dan posveti slikanju. Od pre dve godine u svojoj kući ima i svoj atelje, a pored svih gore navedenih izložbi Jelena posebno ističe sledeće:
,,Od 2020. godine sam i član Kluba likovnih stvaralaca, a planiram da apliciram i za status samostalog umetnika. Pored toga, držim svoju školicu crtanja u Trsteniku, radim sa klincima i to mi baš prija, stoga bih volela sa decom da radim i kroz kreativne radionice.”
Ova umetnica dodaje i da joj je rad na crkvama jedna posebna priča i ujedno na neki način i okvir njene duge karijere.
,,Kada uđeš u tu priču, to je potpuno nešto drugačije, pogotovo ako si vernik i ako si duhovno bar malo potkovan. Taj rad u crkvi je nešto na šta sam ponosna jer prvo treba da dobiješ i blagoslov za taj neki posao i da budeš u molitvi dok izrađuješ ikone, da budeš u kontaktu sa Bogom. ”, objašnjava Jelena.
I o ovoj umetnici bismo mogli da naslikamo tekst još na mnogo strana. O karijeri dugoj dve decenije i o ljubavi prema slikarstvu koja traje od malena ne bi imalo dovoljno mesta u ovoj priči. S toga, za sam kraj, Jelena ostavlja sledeću poruku:
,,Eto mogu da kažem da sam sebe potpuno pronašla u ovom poslu. I da, šta god radili, nema straha -Idete napred sa verom u Boga! ”
Foto: Fotografije ustupila sagovornica
Rubrika: OPANAK U ŠTIKLI
