Između Aleksandrovca i Trstenika, obgrljeno šumama, livadama, voćnjacima i vinogradima, ušukalo se selo Rudenice. U njemu, pre tačno šezdeset godina, svoju ljubavnu priču krenuli su da ispisuju Verica i Živojin Ćosić, i tako, stranicu po stranicu, došli su do velikog jubileja braka. Gde je vinski kraj, tu se kriju i romantične priče, a kakva je priča Ćosića koja je duga šest decenija, koja je tajna dugog i uspešnog braka, koju poruku šalju mladima i zbog koga je ova godina za njih postala jedna od najdražih, otkrivaju u nastavku ove njihove prepričane priče.
Nekada davno, iza šuma, vinograda i voćnjaka…
Te davne 1965. godine, u nekim drugačijim vremenima nego što su danas, u istom selu su živeli i rasli Verica i Živojin, i to svega par kuća jedno od drugog. U selu, i širom opštine, poznatiji kao Vera i Žika, važili su za omladinu iz vrednih, radnih i poštenih porodica.
,,Ja sam bila jako mlada, praktično dete. Živeli smo u istom selu, i Žika i ja smo se znali od malih nogu. Završila sam osmi razred i ubrzo posle toga, sa svega šesnaest godina sam se udala za Žiku.”, priseća se baka Vera uz osmeh, a njen suprug kroz šalu dodaje da je Vera ugledala dobrog momka i komšiju i donela odluku da školu napusti i uda se za njega.
Verica i Živojin Ćosić u mladosti. Izvor: Porodična arhiva
Deka Žika, koji je rođen u selu Vitkovo, nekoliko kilometara južnije, kao dečak se preselio u Rudenice i tu sa roditeljima, na maminom imanju, započeo dečački život. Iako su se znali još kao deca, ova višedecenijska ljubav nije bila iz školskih klupa.
,,Pa nije baš ljubav od malena, malo kasnije je započela. Ja sam imao malo više devojka u to vreme (smeh), a Vera nije imala momaka jer je tek stasala. Imalo je u selu puno devojaka, evo moja Vera i dan danas čuje pozdrave od tamo nekih baba koje me spomenu ili daju neku izjavu. ”, uz smeh i krajičkom oka, pogledom usmerenim ka baka Veri, koja se osmehuje, deka Žika ništa ne krije.
Kako su živeli u istom mestu, Žika je odlično poznavao Verinog oca, i bez obzira na tu razliku u godinama između Žike i verinog tate, vrlo lepo su se mladin otac i budući zet družili i slagali. Ta blizina, i dobro poznavanje iz čijih i kakvih su kuća devojka i mladić, ali i ljubav, presudili su da Vera i Žika započnu zajednički život, što je buduće prijatelje pomalo i brinulo.
,,Moji nisu bili za tu ljubav i prijateljstvo na blizinu jer se kaže da je prijateljstvo na blizinu dobra stvar, ali za pametne ljude. Smatram da su i njeni roditelji bili istog mišljenja, međutim, Vera i ja smo rešili da započnemo brak i to smo i uradili, i zaista tvrdim da smo se uzeli na jedan pošten i iskren način.”, naglašava deka Žika.
Ja sam u Rudenicama odrastao, stasao i sebe utako u ovo selo.
Krov i stub kuće i domaćinstva
Mlad, iz dobre porodice, vredan, šarmantan i miljenik među devojkama, Živojin je bio pravi mladoženja za Vericu i po njenim rečima najbolji čovek, ali ni on ne ostaje skorman na hvalama za nju: ,,U to vreme, u njenoj generaciji bila je…bila je najlepša.”
I Verica zaista jeste bila najlepša, ali isto toliko je bila i vredna i radna žena, verna supruga, dobra majka i stub celog domaćinstva.
,,Uvek smo se slagali i u poslu, radu, svemu. Naravno, bilo je tu mimoilaženja, ali oko uzgoja dece. Majka kao majka voli da popusti, a otac je tu da vodi brigu i eto tu smo malo imali različite stavove, inače smo jedno drugo uvažavali i slušali.”, objašnjava deka Žika.
Istina, ovakav brak doneo je i svoje rezultate. Ćosići su osnovali porodicu, imaju dvoje dece, unučad, porodica se uvećala, domaćinstvo se proširilo, a pre nekoliko dana dobili su i praunuka koji je kako kažu nešto najlepše što se moglo poželeti i definitivno je kruna na ovih šest decenija zajedničkog života.
Baka Vera za sebe kaže da je poljoprivrednica, ali uz sve to, ona je i jedna prava domaćica koja je snažno stajala iza svog supruga i bila mu podrška i oslonac. Žika, kao glava kuće i neko ko vodi glavnu reč, zbog posla koji obavezuje jednog profesionalnog vozača i dugogodišnjeg instruktora vožnje, često je bio na putu, daleko od porodice, pa i ne krije da je sa suprugom puno radio čak toliko da bi i njihovoj deci bilo čudno kad u vreme nedeljnog ručka oca zateknu za stolom jer su navikli da je konstanto na putu ili na njivi. Svu tu stabilnost koju su održali u porodici, pored toliko obaveza i posla, Žika prepisuje Veri, a na pitanja kolika mu je ona podrška, on precizno odgovara:
,,Glavna, ona mi je glavna podrška. Ja dok sam bio na putu, nikada nisam brinuo za kuću jer znam da je kod kuće sve u redu kad je ona tu. ”
Od Supercolor Grunding-a i Golfa do najdraže prinove
I dok pričaju o radu, poslu, velikom domaćinstvu, još većoj porodici, a onda i o voćnjacima, vinogradima, pa i živini koju imaju, baka Vera dodaje da im ni jednog momenta nije padalo teško da se bave poljoprivredom jer su prosto radili to što vole.
Žika je, kako kaže, zarađivao novac, a Vera je bila ta koja je taj zarađen novac čuvala sa strane. Tako su sticali, gradili, stvarali, ali na pitanje da li su nekada na odmor ili more otišli kažu nikad.
,,Nikada na onaj klasičan odmor nismo otišli, nikada na more. Bili smo jedino u banjama, ali zato što smo morali, zbog zdravlja. ”, kaže baka Vera, a deka Žika dodaje sledeće: ,,Ali zato smo, vozeći se autom, onako turistički, obišli i: Tursku, Bugarsku, Švajcarsku, Grčku, Italiju… Velika radost je bila, kada smo kupili televizor, čuveni Supercolor Grundig 25 po koji sam išao čak u Švajcarsku i to je bilo od Verinog novčenja i čuvanja. ”
Ovo dvoje, sada već u osmoj i devetoj deceniji života, ističu da u životu nisu trpeli, dobro su zarađivali, ali nikada na raskoš nisu davali. Skromni, i danas puni volje za radom, Žika i Vera održavaju imanje uz podršku naslednika.
Vinograd porodice Ćosić
Uz porodicu na okupu, sa radošću, veselim duhom, 4. jula su proslavili punih šezdeset godina braka. Za tih šezdeset godina, suvišno bi bilo pitati šta im je bilo najlepše i šta lepo pamte jer je lista sa lepim momentima predugačka, ali navode neke lepe datume, a to su: prvo, rođenje ćerke, kako kažu to im je bila prva radost, ogromna. Onda se rodio i sin, pa njihove ženidbe i udaje, rođenje unučića, sada i praunuka koji im je dao još veću volju za radom i život im je postao još lepši. I ne planiraju da prestanu sa poljoprivredom, pogotovo ne sada kada imaju još jednog člana „na stablu“ prezimena Ćosić.
Tu su i mnoge druge radosti, od onog prvog televizora u boji, pa do Golfa dizela, trećeg u opštini, po kom su bili prepoznatljivi. Onda zidanje kuće, pa do onih radosti kada je plantaža darivala 18 500 tona grožđa po sezoni. I sve su ovo radosti jednih skromnih seljana, vrednih i pohabanih ruku. Uspesi ljudi koji su paralelno radili i u službi i na njivi.
I oni pomno slušaju ljubavnu priču svojih vlasnika
Đački šofer i saveti od njega i njegove prave životne saputnice
Zbog svojih vedrih lica i poštenog rada, dobiju razne pohvale, ali jedna od velikih je i ona koju deca i đaci pišu. Kako je deka Žika bio i vozač autobusa, nije mogao da ne pomene svu tu dečicu koja su mu ulepšala jedan deo radnog veka:
,,Deca su bila moji ljubimci. Kad svi autobusi pristignu na stajalište, deca gledaju gde je njihov deka Žika, koji autobus vozi i svi dotrče u moj autobus. ”, priseća se on.
Ta deka Žikina deca, danas su već zreli i odrasli ljudi. Tim ljudima, ali i ostaloj omladini Vera i Žika daju sledeći savet za dug i uspešan brak.
,,Po meni je to ljubav, razumevanje i strpljenje. Jedostavno da jedno drugo uvek saslušaju i uvaže.”, odgovara baka Vera, na čije reči se deka Žika ovim savetima nadovezuje: ,,Vremena su se mnogo izmenila u odnosu na ono vreme kada smo Vera i ja bili mladi i danas, i ja to vrlo lepo razumem, ali ostaje po meni stvar koja se ne može izmeniti, a to je jedno pravo razumevanje i jedna ljudska ljubav. Trošiti onoliko koliko imaš, raditi onoliko koliko ti je potrebno. Nije ni malo lako raditi, zaraditi i steći na jedan pošten način. Sada mladi mogu lakše i lepše da žive ako racionalno koriste i zarađuju. Znači, u kredite ne ulaziti, a ostavljati novac, što bi se kod nas reklo, za crne dane. ”
Sve u svemu, brak kao brak i ovih naših šezdeset godina do sada je brzo prošlo. Kad dodaš i oduzmeš, zadovoljni smo njime.
Kratko i jasno, na pitanje kakva je Vera supruga, majka, baba i domaćica, deda Žika ima samo reči hvale, ali ni baba Vera ne ostaje skromna na rečima kada treba da udeli kompliment za svog supruga.
I ta teglica meda
U jednom malom selu, gde se čuva jedan poseban i lep vinograd tamjanike, srećno žive jedna baka Vera(76) i jedan deka Žika (83) već više od pola veka. Zbog te Vere, Žika je još više zavoleo selo Rudenice i utkao sebe u svaki atar ovog sela. Taj jedan vinograd koji Vera i Žika svakog jutra pogledom neguju i posmatraju iz svog dvorišta, pruža lastare i korene onoliko koliko je i njihova ljubav duga. I jeste ovo vinski kraj, i jeste Župa poznata po slatkom vinu, ali još nešto slatko se može porediti sa brakom sem vina, pa za sam kraj razgovora, deda Žika mladima poklanja jednu poruku i definiciju braka:
Brak je jedna teglica meda koja se racionalno koristi do kraja života… Da traje.
