I dok se neke nove priče pišu tamo gde se grožđe po prvi put pretvara u prve kapi vina, mi smo rešili da jednu već napisanu priču nastavimo i da čuvene junake jedne vinske priče po drugi put predstavimo. Ovaj tekst, na prvu, razlikovaće se mnogo od onih klasičnih priča jer smo sebi dali privilegiju da ga pišemo onako kako smo i taj dan u vinogradu doživeli: bez ograničenja, uz osmeh, uz Sunce, mirise vina i blagodati Šumadije. Još jednom, dobro došli u selo Krćevac, u ,,Vinariju Mihailović”… kratko rečeno, kod Velje i Jele.
Vinski znakovi
Odvedeni drugim poslom, bez namere da još jedan običan dan pretvorimo u vinsku priču, put nas je naveo u Topolu. I taman kad smo zaobišli Oplenačko brdo, te izašli iz ove varošice, uski seoski putevi odveli su nas do jednog vinograda. Znali smo za taj vinograd, poznajemo i čuvare istog, ali da smo mogli da poverujemo da je lociran na tako lepom mestu, tek kad smo se uverili, bilo nam je sve jasno.
Kako smo se približavali vinogradu, tako smo u daljini videli dvoje mladih, neumornih ljudi kako nam mahajući pokazuju da smo uspeli da nađemo traženu lokaciju i da smo posle dužeg putovanja konačno stigli. Sa osmehom na licu, kakve ih i poznajemo, polako su rezidbu prokupca privodili kraju.
Pre nego što duboko zađemo u priču, možda će hvale i pohvale ovih ljudi kroz rečenice, uticati da tekst deluje malo subjektivno i možda ne novinarski, te je otuda ova priča, ništa drugo nego jedno prepričano putovanje kroz vinske predele i uživanje sa divnim vinograđanima. Možda ste čitali naš tekst o ,,Vinariji Mihailović”, ali za slučaj da ste isti propustili ili se ne sećate u potpunosti ko su Velimir i Jelena Mihailović iz sela Krćevac nadomak Topole, ostavljamo vam OVDE put do tog tekst.
Rezidba jednog Luga i čari jedne mobe
A sad da se vratimo u sadašnjost i na junake naše priče. Malo je reći da je priroda bila lepa i da je tog dana Sunce mamilo pčele i ptičice da izađu među vinogradarske redove i na vinogradarske stubove dok se čulo zatezanje žice među čokotima. Zapravo, delovalo je sve kao u nekoj vinskoj i seoskoj bajci u sred Šumadije, a mi smo se tu našli kao usputni likovi. Čim smo zakoračili u prvi red prokupca, Velja i Jela su nas „poveli“ u tu njihovu vinsku bajku. Prvo među čokote prokupca, vinograd koji ne samo što je na dobroj lokaciji, nego i na ravnom terenu, prosto da ti ne padne teško da ga obrađuješ, pa ni da trčiš kroz njega. Sezona rezidbe je uveliko u toku, vikend je, te domaćini žure da planirane poslove i odrade. U vinogradu je i Veljin otac, deka Mika, lik tako širokog osemeha i dobročinitelj, koji se ne zaboravlja tek tako.
Rezidba je lepo išla, kao i naše usputno beleženje najlepših kadrova u vinogradu. Iako se tog dana Sunce baš odvažno i junački probilo kroz oblake, vetar koji bi povremeno zalutao u vinograd i poigrao se sa viticama iliti koncima koji su ostali uvijeni oko žice, upozorio bi nas da do proleća, bogami, i ima dana.
Od ovakvih sagovornika kakve imamo, uz to i dobre, domaćine, a možemo slobodno reći i prijatelje, možete očekivati samo lepe i blage reči, stoga, želeli smo da budemo deo jedne male mobe. Pazite sad, mobu smo odradili u prokupcu koji daje vino pod etiketom Lug, da bismo kasnije, pred veče, otišli da uživamo u vinogradu tamjanike koji daje vino pod etiketom Moba. Malo smo zarotirali posao, ali je ispalo predivno. Iako se nismo dovoljno uhodali i rasanjivili od zimskog sna, moba kod Mihailovića je bilo nešto što će ostati u lepom sećanju i što nam nije ni malo teško palo. Što bi Jela na naš komentar dodala: ,,Uz drage ljude sve je značajno lakše i lepše”.
Srne, zečevi i Meda – čuvari vinograda
I zaista, posao je protekao lagano, baš kao i dobar deo dana, a do kraja dana bilo je još puno redova za prepričati i par čaša za zavrteti. Morali smo da obiđemo i taj čuveni vinograd tamjanike koji daje takvo mirišljavo vino, kakvo samo tamjanika zna. Velja i Jela su stvorili vino od ove sorte i nazvali ga Moba. Interesanto je da se vinograd tamjanike „gubi“ u jednom lugu, baš onako primamljivom za raznu divljač kao što je vino prokupca pod tim imenom zanimljivo i primamljivo za ljubitelje crvenih vina. Tamjanika se spremala sutra za rezidbu, pa nije bilo zgoreg da prođemo kroz par redova. Velja i Jela su se pre par godina odlučili za sadnju tamjanike i prokupca, priznaćete, odličan izbor za nekog ko neguje tradiciju i još uz to, parcele pokloni kraljici srpskih vinogorja – Tamjanici i njenom kralju – Prokupcu.
Ono nežno Sunce od danas polako se gubilo iza šumadijskih brežuljaka i tamjanika je već krenula na dremku, ušuškana okolnim lugovima. Velja kaže da ti lugovi ispod vinograda kriju razne životinje, te često viđaju srne, a mi smo ovog puta imali susret sa zekom koji je trčkarao do svog staništa.
Jeste tamjanika bila ušuškana ovom idilom, ali zato mi nismo i ubrzo se temperatura dosta spustila te smo krenuli ka domu Mihailovića. Da, februar je baš želeo da se istakne, pa da i svoje poslednje dana za ovu godinu iskoristi i kaže da je još tu.
Na putu do doma naših sagovornika, pala nam je na pamet ideja da napišemo jednu pričicu o ovom danu, i istu upravo čitate. Ispred kuće, čeka nas stari pas, Meda. Pitamo se, postoji li neko u ovom domaćinstvu da nije uvek veseo i druželjubiv. Meda je prosto jedva čekao da se vratimo iz vinograda, kako bismo ga pomazili i koju reč mu uputili, iako nas je svo vreme iz dalekao pratio dok smo u istom bili među redovima.
Sve što Šumadija čuva
A onda je na red došlo i da se proba Lug. I ne samo Lug kojim smo nazdravili, tu su bila i Jelina kulinarska umeća, sve što jednu posnu srpsku kuhinju krasi… o ukusnom dezertu i da ne pričamo. Usledila je i poseta podrumu, a kad smo pogledali u sat, znajući da nas čeka nešto duži put, u nadi da ćemo se opet vratiti, rešili smo da priče iz podruma ostavimo za možda neki drugi deo teksta.
Kako su nas sa osmehom na licu dočekali, tako su nas naši domaćini i ispratili. Tri vedra lica: uvek veselog Velju, uvek lepu i milu Jelu i uvek gostoprimljivog i zanimljivog deda Miku, pored njih već dremljivog Medu, ostavljamo u ovom mirnom i bajkovitom seocetu, a u nadi da će nas put opet dovesti do istog, uz lepe emocije, polako smo napustili Krćevac grabeći svaki nov kadar duž šumadijskih seoskih drumova.
Do nekog novog putovanja,
Vinski pozdrav iz srca Šumadije!
Foto: OdVažni & Mihailovići
VINSKE RUTE/ Posetili zabeležili & Priče među čokotima
Ako ste gore propustili prethodnu priču o ovoj vinariji:
