Dobar kalemar se ne rađa, on se postaje kroz godine rada i truda, i stvara se još od malih šaka. O tome kada i kako se ulazi u kalemarske grupe i kako se kalemljenje uči objašnjava upravo jedan kalemar sa dugom karijerom, Goran Milićević iz sela Bela Voda nadomak Kruševca.
Iz školske klupe u kalemarske grupe
On se priseća i prepričava kako je on krenuo da kalemi i šta je za njega tada, u to vreme, predstavljalo izazov.
,,Brat i ja smo negde u šestom, sedmom razredu počeli da kalemimo. Jedan naš drugar, koji je bio nešto mlađi od mene, stalno mi je pričao kako on kalemi i u jednom trenutku meni i mom bratu sine ideja da odemo i mi u kalemare. ”
Nakon njihove ideje i želje da se upuste u kalemarstvo, otišli su do jednog starijeg majstora koji je u to vreme izrađivao noževe za kalemljenje koji nose naziv baš kao i ova profesija-kalemari.
Kalemarski nožić i pelceri
,,On nam je poklonio te prve kalemare, pa je bio dogovor, kad prođe kalemarska sezona, ako se setimo, onda da mu platimo te kalemare, i tako smo mi počeli malo po malo i evo već trideset i pet godina kako kalemimo. Vratimo se iz škole, trčimo da kalemimo, a vikendom kad nije bilo škole tokom celog dana smo kalemili i sećam se da smo lepo zarađivali toliko da sam zaradio neku svotu novca gde je za isti novac moj otac mogao da kupi neku poljoprivrednu mašinu.
Kalemarske priče i lekcije
Kalemarstvo nije samo rad, već i druženje, sklapanje novih prijateljstava i učenje iznova i iznova.
,,Još kao dete sam voleo da idem da kalemim jer sam tu mogao čuti razne priče. Svašta se može čuti kada si među kalemarima i mnogo toga naučiti. Meni su te priče uvek bile zanimljive. Čujem nešto smešno, nešto novo, dobro, pa i loše, u svemu tome i naučiš nešto. Kao deci, nama je sve to bilo zanimljivo, a uz sve to padne i po koja para shodno tome da su to bila teška vremena te nam svaka zarada bila od koristi. ”
Kalemar Goran Milićević i njegov stil ručnog okalemljavanja loze
U to vreme kada je Goran počeo da kalemi, kalemile su se autohtone sorte poput smederevke, župljanke, prokupca, drenka, a internacionalne sorte su tek ulazile na naše tržište.
Uspomene su se vezivale kroz stotine
Na pitanje pamti li koja mu je misao prošla kroz glavu i kakav je osećaj bio kada je prvu lozu iskalemio, i čega se i dan danas seti nakon toliko godina kad uzme kalemar u ruke, Milićević kaže sledeće:
,,Znam da nije imao ko da mi kaže i pokaže kako se kalemi, pa sam s početka lozu kalemio skroz naopako. Nekad mi je lakše bilo da kalemaru koji sedi preko puta mene stavim lozu da on iskalemi, a ne ja. Dete si, pa daš drugom lozu kako bi se sebi smanjilo snopče i posao. Isto, tako, prođe mi kroz glavu, sećam se i teških domaćina koji mi nisu platili kad sam bio dete. To nekako zapamtiš i padne ti teško kad si dete.”
Od tog sedmog razreda, pa do danas, kroz ruke ovog kalemara prošlo je hiljade i hiljade loze.
,,Jedna kalemarska sezona zna da potraje i mesec dana, a ja dnevno u proseku iskalemim oko 2500 loze, na mesečnom nivou nekih 50000, pa sve to pomnožite sa trideset i pet godina… ”
Kalemljenje – to se voli od malih ruku
Kad se ruke premore i plikovi nažulje, nije uvek lako završiti kalemrasku sezonu, a Goranu se dešavalo da imam momenata kada kaže sebi da ne želi više da kalemi, da je premoren i da nema volju za ovaj posao?
,,Ima trenutaka kada se premoriš i kad misliš da ne možeš više i moraš da se zaustaviš, ali opet, ujutru kad se probudiš prosto kažeš sebi idem da kalemim i to je to. Nešto te vuče.”
Okalemljena loza
Baš to nešto je upravo ona ljubav iz dečačkih dana, a tu ljubav prema kalemljenju Goran pravda sledećim:
Ako kreneš odmalena da kalemiš, uz uslov da si to počeo iz ljubavi da radiš, ti ćeš uvek voleti ovaj posao. Prvo zbog sebe, pa i zbog zarade, a i zbog gazde.
